Preljubnička balada - Radmila Lazić

Nigde sam. S tobom sam.
Oponašam život. Još jednom. Još jednom.
Skinula sam haljinu. Srce sam ostavila na pragu.

Muškarci žele spremnu ženu
Koju mogu odmah posedovati, kaže Bodrijar.
Svaka šovinistička svinja dobije što zaslužuje,
Zar ne? Ti imaš mene sad,
Golu poput kokošije šije iz supermarketa.

Pa, hajde, otopi me. Stavi me na vatru.
Supica će biti jestiva.
Tanjir pun do ruba. Biće i "još" ako treba.
Srči me al' tako da ostanem cela. Smrtna sam

I ničija. Gorim kao indijski štapić.
Zasjam. Zamirišem. Zgasnem.
U svakoj reči - skinutom nebu. I u sebi.

Kao iz bivšeg života polje belih rada
Tako krhko slamam se,
Na suncem zastrtom podu,
Tu kraj otvorenog prozora.
Haljine tvoje žene vise prazne

Kao strašila za ptice.
Nekoliko mene stalo bi u svaku od njih.
Mogla bih da zamahujem krilima kao slepi miš,
Ako koju obučem.

Mogla bih noću da udaram o prozore.
Dok kraj nje ležiš da ti se objavljujem.
Da ti udaram u srce. Da tučem kao Big-Ben.
Umesto da suze puštam niz prozore,
Da grgoljim niz oluke. Kao sad. Kao juče.

Između mojih stopala visi rastegnuto nebo
Izbledelo kao isprano rublje siromaha.
To me tera na plač. To ili nešto drugo.

"Kaži da me voliš. Kaži da me voliš" --
Mada znam, s tim se ne računa.
Al' treba mi vazduha.
Ljubav je kozja stazica.
Da se uzverem treba mi više od želje.

Nešto stvarnije. Režanj tvoga srca.
"Daj da zagrizem. Daj da zagrizem."
Tvoje srce nije Rajska jabuka.
Progledati neću.

Istina, mačje sam slepa.
A takve bacaju u vodu. U vodu,
U prvobitnu noć.

Ne insistiram na večnosti.
Insistiram na Sad. Sad je zauvek.
Sad bližim se gorko - slatkom plodu.
Nevina poput neba. Začeti neću.
Rodiću se iznova. Ružičasta. I besmrtna.

Ja, biću prvorođena. Ti od moga rebra.
Moja je orfejska lira. Opevaću što hoću.
I zvuk svojih potpetica u odlasku
Iz tvoga života.