Мика Антић‎: ПСОВКЕ НЕЖНОСТИ

Сад схватам:
нисмо дошли задовољни ко траве
што расту да се згазе кроз цвркутаве зоре.

Ми смо звезде
што лудо у мрак се стрмоглаве
и због једног бљеска не жале да изгоре.

Имамо руке
добре
као пијане ласте
да се грлимо плаво и гасимо у лету.

И присутни смо због неба што мора да израсте
у саксијама ока понекоме у свету.

Прејели смо се давно и зубатог и нежног.
Сад свако пружа шапе и нова чуда тражи.
А све је смешно,
и тужно,
и све је неизбежно,
и ове истине добре и ове добре лажи.

Прејели смо се,
кажем, и свако уме да сања,
и свако уме да псује и оре даљине главом.

И једнако је у нама и камења и грања.
И једнако је у нама и прљаво и плаво.

И свесни да смо лепи исто колико и ружни,
стигли смо где се гмиже
и стигли где се лети.
И знамо шта смо дали,
и знамо шта смо дужни,
и шта смо јуче хтели
и сутра шта ћемо хтети.

Горели смо,
ал' нисмо постали пепео сиви
од којег бујају жита и обале у цвету.

Увек смо били живи,
па ипак:
друкчије живи
од свих осталих живих на овом луцкастом свету.

И најзад:
тако је добро што нисмо само траве,
што таласања своја ниједном ветру не дамо,
већ смо звезде што сјајем све небо окрваве
жељне да буду сунце макар тренутак само.