Ljiljana Vuletic

Biram da ćutim, sve češće...

ili pričam samo ono sto žele da čuju

Da, dobro sam, kažem...

Sve je u savršenom redu

Još u dobro verujem

Da li bi to mogla pripisati stečenoj mudrosti

ili želji da budem izuzeta iz polemisanja

O bilo čemu, bilo kada, bilo gde

Kojima ništa ne mogu promeniti

Samo se gušim kad dodjem do zidova

Koji su neoborivi ili ja više nemam snage da ih obaram

ili ne želim, ne znam...

Da li me razumeš o čemu pričam?

Ne dam više sebe ni jednom izgubljenom trenutku

Strašna gužva je u mojoj duši i to sve treba pospremiti 

Da li me razumeš o čemu pričam?

Sve je manje onih koji mogu razumeti,

a nekih više nema, koji su mogli , koji su hteli

Koji su tačno znali o čemu pričam,

jer pričali su isto, mislili su isto

ili sam ja čudak ili su oko mene čudaci

Ponekad sam ubedjenja i u jedno i u drugo

Prošlo je vreme kad sam mislila da mogu menjati svet 

pa ja ni sebe ne mogu promeniti

Kad se osvrnem unazad

Čudila se nekad , čudim se i sad

To je neki napredak? Promena? Ne!

Da li me razumeš o čemu pričam?

Ne, nisam uganula svoje misli pesimizmom

Sve u meni vrca od života

Samo pokušavam da sačuvam sebe

Da li razumeš o čemu pričam?

...i dalje se smejem, iako su se neke neprebolnosti

udomile u duši, ali ja se smejem,

jer to od mene, svaki dan, moj um traži

Zobilazim neke stare radosti, jer bole,

ali sam spremna za nove, jer živeti ne znači samo disati

Da li me razumeš o čemu pričam?