Ljiljana Vuletic
Biram da ćutim, sve češće...
ili pričam samo ono sto žele da čuju
Da, dobro sam, kažem...
Sve je u savršenom redu
Još u dobro verujem
Da li bi to mogla pripisati stečenoj mudrosti
ili želji da budem izuzeta iz polemisanja
O bilo čemu, bilo kada, bilo gde
Kojima ništa ne mogu promeniti
Samo se gušim kad dodjem do zidova
Koji su neoborivi ili ja više nemam snage da ih obaram
ili ne želim, ne znam...
Da li me razumeš o čemu pričam?
Ne dam više sebe ni jednom izgubljenom trenutku
Strašna gužva je u mojoj duši i to sve treba pospremiti
Da li me razumeš o čemu pričam?
Sve je manje onih koji mogu razumeti,
a nekih više nema, koji su mogli , koji su hteli
Koji su tačno znali o čemu pričam,
jer pričali su isto, mislili su isto
ili sam ja čudak ili su oko mene čudaci
Ponekad sam ubedjenja i u jedno i u drugo
Prošlo je vreme kad sam mislila da mogu menjati svet
pa ja ni sebe ne mogu promeniti
Kad se osvrnem unazad
Čudila se nekad , čudim se i sad
To je neki napredak? Promena? Ne!
Da li me razumeš o čemu pričam?
Ne, nisam uganula svoje misli pesimizmom
Sve u meni vrca od života
Samo pokušavam da sačuvam sebe
Da li razumeš o čemu pričam?
...i dalje se smejem, iako su se neke neprebolnosti
udomile u duši, ali ja se smejem,
jer to od mene, svaki dan, moj um traži
Zobilazim neke stare radosti, jer bole,
ali sam spremna za nove, jer živeti ne znači samo disati
Da li me razumeš o čemu pričam?
