Sve moje torbe spakovane su

U njima se nalazi potreba za tobom

Ništa izvan njih ne postoji

Razjasnila sam samu sebe sebi

i ne mogu se setiti vremena

Kad nije postojala potreba za tobom

A živela sam pre tebe, ne tako malo...

Živela sam.

Ljiljana Vuletic

Ja sam ona čarobna misao i moć

Ja sam ono ludilo koje je i mene i tebe sludilo

Ja sam dete sreće što se još nije probudilo

Ja sam ona svetlost koja se oko tebe okreće

Ona slatka, mala ikona koja se ljubi pre svakog sna

Ja sam robinja i vladarka gospodaru svom

Ja sam ljubav koja je trazila utočište i dala ti dom

Ona čija se slika ne nosi u novčaniku zbog kradje

Ja sam onaj sudbine preokret, žudnja u uglu usana

Pesma koju nikad nisi znao da napišeš

A sva priznaja si pokupio za nju...

Ljiljana Vuletic

''...Oni koji unose sunčevu svetlost
u tuđe živote, ne mogu, a da njome
ne obasjaju i sebe same..."
Mira Alečković

Hoćeš li dozvoliti da ljubav korača ulicama bez nas?

Hoćeš li dozvoliti da mi nedostaje tvoj glas?

Hoćeš li dozvoliti da te moje oči više ne ljube?

Hoćeš li dozvoliti da ti nedostaje moj glas?

Hoćeš li dozvoliti da više ne bude nas?

Ljiljana Vuletic

Ne mogu se ruke umoliti

Ne može srce izdržati

Zalutala sam negde

a ni sama ne znam gde

Ni kako se to zove

Ni gde se to nalazi

Ni kako se iz toga izlazi

Medju kamenje i stenje

Tek se to, možda nazire...

Nigde sunca, a ni oblaka

Nigde ni jedna travka

Nigde nešto što život diše

A disala je duša 

i još bi da diše...

Ako mi je djavo zamesio pogaču

Gde je Bog bio sve vreme?

Moj andjeo?

Gde je bila sva ona moja dobrota

Da sačuva ovo moje zrno od života?

Kažu dobro se dobrim vraća

Ah, ne, dobrota se dušom plaća

...i zalutala ne znam kako iz ovog mraka

Imam telo, ali dušu bez koraka...

Kao uplašen vojnik 

Sa promrzlim prstima na srcu 

U napuštenom rovu

Ne znam koji vec dan ovakav brojim

Ne plašim se smrti, ali mraka se bojim

Ljiljana Vuletic

Dala sam sve, sem kože, 

Taj kaput od zvezdanog praha 

Meda, tuge i svile

Što uspaljivao je svojim žarom

Tvoje ruke, tvoje lice i zenice 

Ne mogu ti dati

Treba mi za neka vedra jutra

Ako ne dočekam sa tobom sutra

Ljiljana Vuletic

Počeće da se smeju mom čekanju 

Kao da nisi vredan čekanja 

Kao da je moje čekanje iluzija 

Ali kad bi znali da si ti krenuo 

i da je put jako dug 

i kad bi znali da si to Ti 

i da na putu ima dosta zluradih 

Koji te zaustavljaju, propitkuju 

i ko zna kakve te namiguše 

Ometaju i da su česte oluje 

sa teškim provalama oblaka 

i da su ti cipele već poderane 

i da ću te dočekati 

Skoro obnevidelog od hodanja 

Kako mi pred noge padaš 

i kako ja padam zajedno sa tobom 

E, kad bi znali, znali bi 

da te ne čekam uzalud 

Ljiljana Vuletic

Ostaću širom otvorenih očiju

i onda kada me godine prevare, 

Jer svetlosnom brzinom se nižu 

Mada dete večno živi u meni 

Koje se uvek nečemu čudi 

i koje nešto neće 

Zbog Tebe ljubavi moja 

U mojoj duši večno je proleće 

Ostacu u čudu, širom otvorenih očiju 

Dal' si ti bio moj il' sam ja bila tvoja? 

Kako smo se to razlili po zvezdama 

u milion boja? 

Ljiljana Vuletic