Ljiljana Vuletic

Dobro jutro žvote, u predvečerje sebi kažem!
Hoćeš li me primiti u svoje skute istino?
U meni još toliko sreće ima da bih njome osunčala
Sve planine, reke, sve pašnjake i oblake...

Niko mene nije izgubio i ja nisam nikog izgubila
i sve je namirisano, novim bojama obojeno..
... i sve je nekako i sve je nekako....
Čudno, tužno i srećno...

Kaži mi, evo ruke sam ti pružila, kaži mi
Koga da lažem i zašto da lažem?
Kome da glumim, kad glumiti ne umem?!
Da li su laž kao marmelada i gluma kao čokolada
Postali ljudska hrana da bi bezbedno hodali
Po ovoj dolini mraka, po ovom paklu, nesretnika i čudaka?!