MI SE ČUDNO RAZUMEMO

Mi se čudno razumemo 

k'o dva bola, k'o dva vala 

k'o dva mosta u otkrića: 

ja te volim čudno, nemo, 

ti si ona čudna mala, 

mašta drevna moga bića. 

O tebi su pitalice, 

od vekova moje bile, 

odgovor o kom se sanja. 

Odgovor je tvoje lice 

ti si slika one vile; 

iz dečačkih nagađanja. 

I stvari i snovi, evo 

polagano nadolaze 

k'o da ide vreme tavno. 

Svaki gest tvoj ja sam snev'o, 

znam napamet tvoje fraze 

svaku reč sam čuo davno.

Stanislav Vinaver