Ispuniš mi oči, tek što ne kapneš,

al’ ne da nam se da se razdvojimo.

Pliva mi tako pogled u tebi,

dok se talasaš u mojim očima.

Ronim u sebe na dah, da izronim biser,

koji nikom nije potreban.

Zagrcnem se rečima, brzoplet sam,

žurim da izgovorim sve što me guši,

ali prećutim, jer više ne umem sa rečima,

kao ni sa tobom.

Goran Tadic